Page 445 - 59. КОНГРЕС СТУДЕНАТА БИОМЕДИЦИНСКИХ НАУКА СРБИЈЕ СА ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ УЧЕШЋЕМ

59. КОНГРЕС СТУДЕНАТА БИОМЕДИЦИНСКИХ НАУКА СРБИЈЕ 26-30.
СА ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ УЧЕШЋЕМ Април

УТИЦАЈ SGLT2 ИНХИБИТОРА НА ТЕЛЕСНУ ТЕЖИНУ

Аутор: Лена Стојковић, Невена Николић
e-mail: stojkovic309@gmail.com
Ментор: доц. др Данијела Радојковић
Катедра Интерне медицине-ендокринологија, Медицински факултет Универзитета у Нишу

Увод: Дијабетес мелитус (ДМ) представља синдром поремећеног метаболизма са присутном хипергликемијом услед
смањене секреције инсулина, смањеног биолошког дејства инсулина или и једног и другог. SGLT2 инхибитори(Sodium-
glucose co-transporter 2 inhibitors) представљају нову групу оралних антидијабетика која због специфичног механизма
деловања омогућава њихову примену у различитим стадијумима ДМ тип 2.
Циљ рада: Ово испитивање је спроведено са следећим циљевима:
1) Испитати утицај SGLT2 инхибитора на телесну тежину након тромесечне терапије.
2) Упоредити ефекат SGLT2 инхибитора на телесну тежину након 3 и након 6 месеци терапије.
Материјал и методе: Испитивањем је обухваћено 23 пацијенaта са типом 2 ДМ (13 жена и 10 мушкараца) старости између
38 и 75 година на монотерапији метформином и незадовољавајућом гликорегулацијом (гликолизирани хемоглобин А1C,
HbA1C> 7%) којима је у терапију уведен препарат SGLT2 инхибитор (емпаглифлозин). Поред анамнезе и клиничког прегледа,
свим пацијентима је одређивана гликемија наште (FPG), HbA1C, општа биохемијска обрада, телесна тежина (ТТ), индекс
масе тела (ИМТ) и обим струка (ОС).
Резултати: Пацијенти обухваћени овим испитивањем били су просечне животне доби 60,17± 10,96 година. Након
тромесечне терапије емпаглифлозином од 10 mg, уз већ постојећу терапију метформином, вредност HbA1C била је мања
од 7% код 9 пацијената, који су наставили са истом дозом до наредне контроле. Преосталих 14 пацијената је у наредна три
месеца примало 25 mg емпаглифлозина уз већ постојећу терапију метформином. Средња вредност ТТ, 3 месеца након
увођења SGLT2 инхибитора, сигнификантно се смањила (p<0,001). Статистички значајна разлика верификована је и између
ТТ након тромесечне и шестомесечне терапије емпаглифлозином (p<0,001).
Закључак: Овај ефекат постиже управо спречавањем тубуларне реапсорпције глукозе и њеном повећаном елиминацијом
путем урина, чиме се постиже известан губитак калорија. У којој мери је губитак на телесној тежини важан за редукцију
кардиоваскуларног ризика, утврдиће се даљим испитивањима, која ће свакако помоћи да се дефинише улога
емпаглифлозина у превенцији и лечењу гојазности и типа 2ДМ.
Кључне речи: SGLT2 инхибитори; телесна тежина; HbA1C

INFLUENCE OF SGLT2 INHIBITORS ON BODY WEIGHT

Author: Lena Stojkovic, Nevena Nikolic
e-mail: stojkovic309@gmail.com
Mentor: Assist. Prof. Danijela Radojkovic
Department of Internal medicine-endocrinology, Faculty of medicine University of Nis

Introduction: Diabetes mellitus is a metabolic disorder associated with hyperglycemia due to reduced insulin secretion, reduced
biological activity of insulin or both. SGLT2 inhibitors are oral antidiabetics that, due to a specific mechanism of action, allow their
usage at different stages of DM type 2.
The Aim: This test includes:
1) Examine the effect of SGLT2 inhibitors on body weight after three months of therapy.
2) Compare the effect of SGLT2 inhibitors on body weight after 3 and after 6 months of therapy.
Material and Methods: The study included 23 patients with type 2 DM (13 women and 10 males) aged between 38 and 75 years on
monotherapy with metformin and unsatisfactory glycogruculants, in whom the preparation SGLT2 inhibitor (empagliflozin) was
introduced. All patients were evaluated for glycemic nails, HbA1C, general biochemical treatment, body weight, body mass index
and waist circumference.
Results: Patients included in this study were the average lifespan of 60.17 ± 10.96 years. After three months of empaglyphosin
10mg therapy, with already existing metformin therapy, the HbA1C value was less than 7% in 9 patients, which continued with the
same dose to the next control. The remaining 14 patients received 25 mg of empaggliflozine in the next three months with the
already existing metformin therapy. The median BW value, 3 months after the introduction of SGLT2 inhibitors, decreased
significantly (p <0.001). A statistically significant difference was also verified between BW after three-month and six-month therapy
(p <0.001).
Conclusion: This effect is achieved precisely by preventing tubular glucose reabsorption and by its increased elimination through
urine, which results in a certain loss of calories. In which extent is weight loss important for the reduction of cardiovascular risk will
be determined by further studies, which will certainly help to define the role of empaggliflozine in the treatment of obesity and
type 2DM.
Keywords: SGLT2 inhibitors; body weight; HbA1C

Kopaonik, 2018.
439