Page 1060 - 59. КОНГРЕС СТУДЕНАТА БИОМЕДИЦИНСКИХ НАУКА СРБИЈЕ СА ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ УЧЕШЋЕМ

59th SERBIAN STUDENTS’ CONFERENCE OF BIOMEDICAL SCIENCES
April WITH INTERNATIONAL PARTICIPATION
26-30
ОДРЕЂИВАЊЕ СТЕПЕНА АДХЕРЕНЦЕ ПАЦИЈЕНАТА СА ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУСОМ И УТИЦАЈ СТЕПЕНА АДХЕРЕНЦЕ НА
КОНТРОЛУ ГЛИКЕМИЈЕ У ПРИМАРНОЈ ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ

Аутор: Јелена Ђукановић
e-mail: bilieismyname@gmail.com
Ментор: доц. др Оливера Миловановић
Одсек за фармацију, Катедра за Клиничку фармацију, Факултет медицинских наука Универзитета у Крагујевцу

Увод: Дугогодишња слаба гликорегулација доводи до вишеструких, примарно васкуларних компликација дијабетеса, а
самим тим скраћења дужине и квалитета живота пацијента. Низак степен адхеренце је уобичајен међу пацијентима
оболелих од дијабетес мелитуса, где студије пријављују различиту стопу адхеренце на примену оралних антидијабетика и
инсулинских препарата.
Циљ рада: Циљ истраживања био је да се одреди степен адхеренце одраслих пацијената са дијабетес мелитусом типа 1 и 2,
а након тога да се процени повезаност између контроле гликемије и адхеренце на прописану терапију.
Материјал и методе: Истраживање је спроведено као дескриптивна, ретроспективно-проспективна, студија пресека,
спроведена на 100 корисника примарне здравствене заштите (65,66±11,63 година), оболелих од дијабетес мелитуса тип 1 и
2, у руралном делу Централне Србије. Ретроспективно су прикупљани подаци из доступне медицинске документације
испитаника (дијагноза, коморбидитети, концентрација глукозе у серуму, ниво HbA1c, прописани лекови), а проспективни
део истраживања обухватио је податке о степену адхеренце на основу стандардизованог упитника за детерминисање
адхеренце (Moricky Medication Adehrence scale).
Резултати: Највећи проценат испитаника је показао низак ниво адхеренце (49%), док су умерена и висока адхеренца
заступљени у нижем проценту, 40% и 11%. Није постојала статистички значајна разлика у степену адхеренце у односу на тип
дијабетеса (χ2=0,432; p>0,05). Степен адхеренце се статистички значајно разликовао код пацијената са полифармацијом у
односу на испитанике без полифармације (χ2=15,516; p<0,01). Просечан број прописиваних лекова је износио 4,25 и
позитивно је корелирао са укупним скором на Moricky скали (r=0,424; p<0,001). Показана је статистички значајна корелација
између старости испитаника и укупног скора на скали за процену адхеренце (r=0,333; p=0,001), као и између броја
коморбидитета и укупног скора на скали за процену адхеренце (r=0,469; p=0,001).
Закључак: Резултати студије указују на субоптималан степен адхеренце код пацијената оболелих од дијабетес мелитуса,
без обзира на тип дијабетеса. Порастом броја коморбидитета и прописаних лекова, као и старењем опада и адхеренца на
прописану терапију, инсулин и/или оралне антидијабетике.
Кључне речи: дијабетес; адхеренца; контрола гликемије; примарна здравствена заштита.

DETERMINING MEDICATION ADHERENCE LEVEL AMONG PATIENTS WITH DIABETES MELLITUS AND THE INFLUENCE OF
ADHERENCE LEVEL ON CONTROL OF GLYCEMIA IN PRIMARY HEALTH CARE SETTINGS

Author: Jelena Đukanović
e-mail: bilieismyname@gmail.com
Mentor: Assist. Prof. Olivera Milovanović
Department of Pharmacy, Section of Clinical Pharmacy, Faculty of Medical Sciences, University of Kragujevac

Introduction: Years of poor glucoregulation lead to multiple, primary vascular complications of diabetes, and shortening of the
length and quality of life of the patient. Low adherence is common among patients with diabetes mellitus, where studies report a
different adherence rates on the use of oral antidiabetic drugs.
The Aim: The aims of the study was to determine the degree of adherence of adult patients with type 1 and type 2 diabetes
mellitus, and then assess the relationship between glycemic control and adherence to prescribed therapy.
Material and Methods: The study was descriptive, retrospective-prospective, cross-sectional study, conducted on 100 primary
health care patients (65.66±11.63 years), those with type 1 and 2 diabetes mellitus, in the rural part of Central Serbia.
Retrospectively data were collected from the available medical documentation (diagnosis, comorbidities, glucose concentration,
HbA1c level, prescribed drugs, etc.), and the prospective part of the study included data from standardized questionnaire (Morisky
Medication Adherence scale).
Results: The highest percentage of patients showed a low level of adherence (49%), while moderate and high adherence was lower,
40% and 11%. There was no statistically significant difference in the degree of adherence in relation to the type of diabetes
(χ2=0.432; p>0.05), but it differed significantly in patients with polypharmacy (χ2=15.516; p<0.01). A statistically significant
correlation between the age and the total score of adherence existed (r=0.333; p=0.001), as well as between the number of
comorbidities and the total score of adherence (r=0.469; p=0.001).
Conclusion: The results of the study indicate a suboptimal degree of adherence in patients with diabetes mellitus, regardless of the
type of diabetes. By increasing the number of comorbidities and prescribed drugs, as well as aging, adherence to prescribed
therapy, insulin and/or oral antidiabetics decreases.
Keywords: diabetes; adherence; glycemic control; primary health care settings.

Kopaonik, 2018.
1054