Назив Пројекта

ЕФЕКАТ РАЛОКСИФЕНА НА ЦИТОТОКСИЧНОСТ МЕТОТРЕКСАТА И МИОТРЕКСАТА IN VITRO

Сажетак

Леомиоми су најчешћи бенигни тумори глатко мишићних ћелија зидова крвних судова утеруса. Клиничке манифестације у виду обилног и дуготрајног крварења јављају се у око 25% жена у репродуктивном периоду, од 35 до 50 године старости (4). Битно је напоменути да одсуство обилног и продуженог крварења не искључје постојање миома код жене. Тумор најчешће настаје и развија се у периоду највеће активности оваријума. После менопаузе, са смањењем ендокрине активности оваријума, раст миома престаје и долази до регресије величине тумора (2). Фактори који доводе до продужене изложености естрогенима (Е2) попут гојазности и ране менархе, повећавају инциденцу миома (2). На основу овога можемо закључити да су настанак и раст миома хормонски регулисани, превасходно од естрогена (4).
Естроген припада групи стероидних хормона. Свој физиолошки ефекат естроген остварује дејством на транскрипционе факторе унутар једра предходно везујући се за своје рецепторе, ER? и ER? (6). Естрогенски рецептори ER? и ER? присутни су у нормалном ткиву али се налазе и у фиброидима (4). Везивањем за рецепторе естроген врши пролиферацију и стимулацију раста нормалних и туморских ћелија (4). Обзиром да су леомиоми хормонски зависни тумори, у нашем истраживању испитиваћемо ефекат селективног модулатора естрогенских рецептора (Ралоксифена) на пролиферацију и раст тумора.
Лекови који инхибирају естрогенске рецепторе називају се селективним модулаторима естрогенских рецецептора (SERM) (1, 4, 5). У нашем истраживању користићемо Ралоксифен који припада трећој групи SERM-а (1, 7). Ралоксифен делује на обе врсте естрогенских рецептора. Након везивања, комплекс, лиганд-рецептор се транслоцира у једро, где спречава пролиферацију и раст ћелија преко транскрипционих фактора (1, 4). Спречавањем пролиферације и раста туморска ћелија добија сигнал који је постепено уводи у ћелијску смрт-апоптозу. У овом процесу укључени су многи про апоптотични и антиапоптотични протеини. Превладавањем про-апоптотичних протеина (BAX, cyt-c) у односу на анти-апоптотичне (Bcl-2), ћелија улази у програмирану ћелијску смрт (4, 7).